Boba Stefanović - Teško je biti iskren

* Rekli ste da imate bogate utiske iz Amerike. Kako je uopšte došlo do tog putovanja i vašeg dužeg boravka u toj dalekoj zemlji?

- Pre pet i nešto više godina, otišao sam u SR Nemačku gde sam snimio nekoliko ploča. Pevao sam na nemačkom i engleskom jeziku i, kako sam snimao za "Belafon", veliku diskografsku kuću koja ima svoje filijale širom sveta, čuo me jedan od američkih producenata i ponudio mi gostovanje u Americi. Normalno, nije tu bilo nekih velikih obećanja o nekoj svetskoj slavi već, jednostavno, čovek me pozvao da radim svoj posao, pa šta bude. Moram da priznam da sam bio veoma polaskan i srećan zbog tog poziva, jer Amerika je oduvek bila moj životni san, zato što je to zemlja gde se najviše svira i, rekao bih zemlja u kojoj se voli prava muzika! Inače, u Americi ne postoje koncerti, već nešto kao hotelski šou-programi. Sve se dešava po hotelima, tu je uvek najprijatnije, ljudi se zabavljaju, pevaju sa tobom, pijuckaju u pa i igraju. Taj način zabave najneposredniji je i meni se mnogo dopao. Jer, kad gostujem po Evropi, i pevam na koncertima klasičnog profila, vidim publiku koja sedi i često joj je i dosadno, imam utisak da je takav oblik zabave prevaziđena stvar.

Estrada je zapostavljena

*Znači, više ste za direktan kontakt sa publikom?

- Ja imam studiozan pristup poslu kojim se bavim, čak sam i diplomirao organizaciju estrade, uvek sam izučavao fenomen estrade, mada je to polje koje niko od nas nije ni pipnuo i o tome se gotovo ništa ne zna, a trebalo bi.

* Da se vratimo na vaš boravak u Americi. Gde ste sve nastupili i u kolikoj meri ste ušli u srca ljudi koji su vas slušali?

- Imao sam jedan jedini nastup za Jugoslovene! Bilo je to na Nijagarinim vodopadima, u hotelu "Sheraton". Oko tri hiljade ljudi bilo je prisutno, pevao sam isključivo za naše ljude, mada je pola publike bilo američku ljudstvo. To je bilo za novogodišnju noć i bilo je veoma lepo, osećao sam se fantastično. Na svojim ostalim nastupima, pevao sam za Amerikance.

* Da li ste snimili nešto u Americi?

- Nisam, jer je to tamo veliki problem?! Potrebno je da tamo živim najmanje dve godine, jer tu se sve radi putem novca! Da bih nešto snimio, potrebno mi je od 80 do 100.000 dolara. A ja nisam neka firma koja po sobom ima dvesta službenika, ja sam mogao, eventualno, tamo da se priključim nekoj firmi, ali za jedan takav poduhvat potrebno je da boravim u toj zemlji nekoliko godina, što je, ovom prilikom bilo neizvodljivo. I slavni John Lennon je imao silnih problema oko dozvole za boravak u Americi, pa zamislite kako je tek bilo meni, koji sam daleko anonimniji. Sem toga, nisam ni imao nameru da ostajem dugo, želeo sam, jednostavno, da upoznam tu veliku zemlju i da se vratim; što kažu svuda pođi, kući dođi! Ipak, imam nameru da odem ponovo.

* Sada kada ste sredili utiske, šta se dobili tim boravkom u zemlji muzike?

Morao bih da se poslužim jednom Njegoševom izrekom: Ko na brdu stoji, ponajviše vidi! I istina je to: kad god se odmaknem od svoje zemlje, dolazim do mogućnosti da upoređujem. Na taj način, rekao bih, upoznaš bolje i svoju zemlju. To je nehotično poređanje, ali se nesvesno nameće. Onda kažem: aha, to je ovde ovako, a kod mene onako, i tako dalje. Da kažem ukratko, uspeo sam da saznam odakle šta dolazi, da postavim stvari na pravo mesto, da uvidim u kolikoj meri, u stvari, čitav svet imitira muzičku Ameriku! Da se uverim da je veoma malo originalnosti, valjda zbog moćnog utiska koji ostavlja ta američka hiperprodukcija na ostali svet. I baš zbog toga, neizmerno cenim svaku originalnost koja potiče odavde, sa našeg tla. Kod nas ima prave originalnosti, ali je prigušena, jer je ljudi slabo traže!

Teško je biti iskren

* Dosta naših, popularnih pevača, svojevremeno, boravilo je u inostranstvu, neki čak i u Americi. Kao po pravilu, svi oni, po povratku u zemlju, hvale sa ogromnim uspesima koje su, navodno, tamo postigli. Šta misliš o toj "modi"?

- Nezahvalno je da baš ja to komentarišem, jer to su moje kolege. Nije ništa novo to što ću sada reći, ali ljudi bi često želeli da budu iskreni, ali im to ne polazi uvek za rukom. Onda se obično posluže nekim neistinama, koje im, trenutno, koriste, ali se kad-tad, razbiju u paramparčad, o glavu. Ali pošto ja znam za tu varijantu, nemam ni nameru da izmišljam priče kako sam sada, recimo, uzdrmao Ameriku, jer to nema svrhe. Čak kada bi se to i dogodilo, ne bih o tome mnogo "brundao"! Jednostavno, to bi se znalo, i to bi mi bilo sasvim dovoljno. Eto, na primer, ja sam osvojio desetine nagrada na internacionalnim muzičkim smotrama, a niko o tome nije ni pisao, a možda je trebalo. Ne znam, možda to novinare ne zanima, možda im je važnije da li sam jeo pasulj ili čokoladu, umesto da ih interesuju prave stvari?! Recimo, na muzičkoj smotri, učestvuju predstavnici pedeset zemalja, ja pobedim i - nikom ništa?! A ja nisam čovek koji bi sebi dozvolio da vučem nekoga za rukav, imam svoju umetnost i to mi je dovoljno. U krajnjem slučaju, ne možeš sve ni da imaš, zar ne?! A moram da kažem, nemoj da se ljutiš, da ni novinar više nije novinar!? Nekad se to znalo, čovek se lepo pripremi, najavi se i obavi posao. Danas je to drugačije. Dobro, nisam ja nekakav čovek iz posebno seriozne struke, mada je ta zabava, i sve to u vezi sa njom, na neki način i seriozno, jer bismo, bez zabave, bili mnogo "sivi". Ja verujem da prave stvari ne mogu da propadnu, ako se rade iskreno i na pravi način. A mnogi novinari su krenuli, rekao bih, pogrešnim putem. Dobro, novinarstvo ima posebnu draž, to je poznato, uvek može da se uradi i ovako i onako. Kao i u mom poslu: ja mogu da napišem totalni šund, kao i pesmu koja je dobra, na nivou.

Nalet "narodnjaka" i panka

* Pre šest godina, opredeli ste se za studiozniji rad u inostranstvu. Da li je ta odluka došla kao posledica nekog vašeg nezadovoljstva prilikama u domaćoj zabavnoj muzici, ili se u tebi probudila znatiželja za sticanjem novih muzičkih iskustava?

- Ovo drugo je preteglo, u svakom slučaju, mada ne mogu da sakrijem nezadovoljstvo. Kod nas je nalet novokomponovane narodne muzike ogroman, a što se tiče zabavne muzike, uglavnom je popularna jedna vrsta muzike, koju ne znam kako bih nazvao, možda pank, nju vejv ili šta ti ja znam, međutim, čini mi se da je to samo moda, a ja nikad nisam preterano bio vezan za modu i, kao takvu, izbegavam je. To je sve kratkotrajno, a ono što valja, to mora i da traje. Kada sam komponovao, pisao sam sa željom da to traje, bar desetak godina! Mislim da sam poprilično i uspeo u tome.

* U kolikoj meri je želja za zaradom bila prisutna u vašoj odluci da odete na Zapad?

 - To nije tajna. Pevači zabavne muzike zarađuju kudikamo manje od izvođača narodnog melosa što je, na neki način, apsurd. Mislim da svaki čovek, možda i intuitivno, traži svoje mesto pod suncem. Ali, ako sam ja umetnik, to ne znači da treba da čitav život provedem u jednom gradu. Naprotiv, moje kolege i ja smo misija mira, na svoj način! Zaista je tako. Jer, muzika je mir, muzika je dekor blagostanja i njena uloga je vrlo značajna.

* Nekada ste veoma uspešno sarađivali iz kompozitorom Aleksandrom Koraćem. Ta saradnja se izgleda definitivno ugasila?

- Pa eto, život tera svoje, Aca se nešto razboleo, pa sam se ja dosta osamostalio, onda sam sarađivao i s Đorđem Novkovićem i Kalođerom, pa je naišla i ova era mladih ansambala, grupa, i došlo do nekog kao zatišja u mojoj karijeri, bar što se tiče domaće scene. Ali sam počeo intenzivnije da komponujem.

* Od kompozitorskih ostvarenja, koje vam je posebno drago?

- "Živim tako sam" je jedina pesma u mom šesnaestogodišnjem muzičkom životu, koja je prešla granice naše zemlje, otišla u Evropu pa čak i na druge kontinente, i to je pesma na koju sam veoma ponosan i rado je pevam. Interesantno je da sam je komponovao kao instrumentalnu muziku, za jedan italijanski film. Posebno je zanimljivo da je pesma svuda dobila daleko veću pažnju i naišla na lepši prijem, nego kod nas! Ovde je ploča sam tom melodijom, prodata u svega 6.000 primeraka. Ja ne znam koliko su čitaoci upoznati sa tim suvoparnim stvarima koje se zovu tiraži, ali je paradoksalno da je to najslabije prodata moja pesma. Moram da kažem da, ono što prolazi kod nas, nigde drugde ne može da prođe! Možda sam malo oštriji na jeziku, ali je to tako.

Idi daljnjem svom

* Sada ste se vratili u zemlju i, koliko-toliko, možete da procenite trenutno stanje u našoj muzici. -Primećujete li, možda, neki napredak?

- Nisam uopšte zadovoljan. Napretka nema pa nema. Možda on ipak postoji, ali se obično ne vidi. Stalno su to neki koraci unazad, prisutne su neke neorganizovane smetnje na tom polju, to su stvari koje, ako se nešto ne promeni, ne znam do čega sve mogu da dovedu. Ne bih voleo da baš ja budem taj koji će nešto da mozga o tome, mada ljudi često daju sebi to pravo. Umesto kritike, smatram da je bolje i korisnije davati primer svojim radom. I inače sam, u životu, skupo plaćao neke od svojih, novih ideja, bilo da se one zovu "Bobete" (nekadašnja prateća baletska grupa), ili da se zovu "Zlatni dečaci" ili ne znam već šta, uvek sam ja plaćao najveću cenu, ne samo materijalnu. Ja sam sa grupom "One i oni" bio preteča ABE! E, sad, da sam bio u Americi ili Švedskoj mi bismo bili ABBA. Ali mi smo bili ovde, a tu se više vole neki drugi. Nemam ništa protiv njih, divni su pevači ali veoma daleko od internacionalnog ukusa! A mene interesuje internacionalnost, ne lokalno bavljenje muzikom. Jer, muzika ne poznaje i ne sme da poznaje granice. Ona je večna i dalekosežna. Već sam rekao da čovek traži svoje mesto, pa ako ga ne nađe u jednoj ulici, sigurno će potražiti drugu. Pade mi na pamet ona Ničeova izreka: Ne idi bližnjem svom, idi onom daljnjem!!

* Nekada je bilo nezamislivo da Boba Stefanović ne učestvuje na nekom od domaćih festivala zabavne muzike. Kako sada gledate na muzičke smotre te vrste?

- Dok je festival bio festival, učestvovao sam! Još odavno, i u štampi, govorio sam da se preteralo sa tim i da je to prevaziđena stvar, ali me niko nije shvatao ozbiljno. Na kraju pokazalo se da sam bio u pravu; organizuju se festivali na način koji se nekome trenutno dopada, što se veoma ružno odražava  na sve nas pevače, kompozitore... Evo, otkako sam se vratio, po gradu susrećem raznorazne ljude, koji me prepoznaju i otvoreno mi se žale. Kao: polomili smo dugme na radio i TV aparatima, je smo željni da čujemo neku lepu pesmu! Interesantno je da su lepe pesme svuda lepe, a ovde kao da se izgubio osećaj za ukus! Ne bih dublje ulazio u taj fenomen, ali je jasno da neko nekome nešto nameće i ne znam zbog čega i u ime čega. Ne bih želeo da ispadne da sam nezadovoljni namćor koji gunđa, imam svoje želje i ambicije, imam svoj "kutak", sklonim se, sanjarim i razmišljam, i to je moja divna umetnička oaza.

Jugoslovenski Net King Kol

* Moglo bi se reći da rok muzika, trenutno, hara domaćom muzičkom scenom; naravno narodnjake izuzimamo?

- Pitanje je veoma duboko i ne bi valjalo da odgovorim - plitko! Mislim da je to tako zbog toga što čovek bolje vidi, nego što čuje!? Radi se o čulima i poslovni ljudi su odavno izračunali da je veoma važno baviti se nekim vizuelnim poslom, vezanim za efekte i tu je objašnjenje i za nagli prodor televizije kao medija. Jer, praktično, čovek nije u stanju da sluša kako neko peva, dok gleda u taj, magični ekran. Znači, on više gleda, no što sluša. A kultura slušanja nije svakome dostupna. Rekao bih nešto što nema veze sa prethodnim pitanjem i što će, verovatno, nekom zazvučati prepotentno: sve zemlje, u kojima gostujem poslednjih godina, u svojoj štampi objave ponekad da Jugoslavija ima svog Net King Kola! To je valjda kompliment mom glasu jer, kada me porede sa takvim pevačem, veoma sam polaskan. A kako i ne bih?! Međutim, u našoj zemlji to nikad nisam čuo. I žao mi je zbog toga. Tu i tamo, poneki prijatelji, koji su u prilici da se druže sa mnom, kažu mi to, a ostali me uvek zapitkuju zašto me nema na radiju, televiziji, festivalima... Stoga opet moram da ponovim, da nisam čovek koji će da juri po radiju i televiziji i da vuče nekog za rukav, nikad to nisam radio, i neću.

* Rekli ste da planirate ponovni odlazak u Ameriku. A da li ste razmišljali o eventualnoj ploči za domaće tržište?

Poziv za Ameriku imam, a što se tiče snimanja ploče kod nas, na žalost, ne postoje objektivne mogućnosti za to! Jer, diskografske firme, jednostavno, nemaju materijalne mogućnosti da bi uložile sredstva u takav projekat. Sem toga, mislim da su se te kuće i istrošile je na panku i rok muzici, jer od toga nisu baš profitirali. A i kako će? Od sto takvih grupa, samo dve su u stanju da idu na turneje i da drže koncerte, a iz prostog razloga što većina tih grupa ume da odsvira samo dve-tri pesme, što nije dovoljno. A eto, vidiš, ja, da bih nastupio u jednom Čikagu, na mestu gde, pre mene nastupa Frenk Sinatra, moram da posedujem veliko znanje, treba da znam muziku uzduž i popreko, inače ne možeš da priveriš tamo.

* Kako ste se dopali Amerikancima?

- Tamo tu vrstu muzike itekako umeju da slušaju. Ali najprije slušaju, tek onda zavole... ili ne zavole, naravno. Jer, njihov pristup kontaktu s muzikom je potpuno različit od našeg. U Americi su potpuno izdiferencirana mišljenja o tome šta je dobro a šta nije. Recimo, TV program u San Francisku, koji ima bezbroj kanala, samo jednom mesečno emituju neku pank grupu. Iz prostog razloga što znaju da je to jedna pomodna stvar, koju treba čuti, ali ne da to bude jedino i glavno. Naša omladina i novi klinci, kako reče Đoka Balašević, sada voli takvu muziku, ali će, kroz godinu-dve ući u svoje probleme, možda familijarne i slične i prestaće da ih zanima svaka takva novotarija, želeće da čuju nešto bolje! Pomalo je tužno da naši ljudi tridesetogodišnjaci, praktično, nemaju šta da čuju kod nas. Zato se dosta njih okrenulo klasičnoj muzici, što je lepo, ali smatram da im je muzika koji istinski vole - uskraćena. 

* Znači, za sada, snimanje ploče u Jugoslaviji ne dolazi u obzir?

- Ne bih želeo da to ispadne nasilno i sačekaću "bolja vremena"! Ponekad kažem sebi: čekam da se drugi iskašlju, pa da ja kažem šta imam. Do tada, idem u Nemačku, Ameriku. Na žalost, to tako mora da bude, iako najviše volim da pevam "kod svoje kuće"!

Objavljeno u TV Novostima