Godinu dana kasnije u novinama se pojavljuju sledeće njegove izjave: Ja jednostavno moram da pevam. Znam da nisam najbolji pevač ali nisam ni najgori. Pevam što ono što najviše volim mada vodim računa i o publici. Učešće na festivalima se često uopšte ne plaća, a naši pevači su ionako jeftini. Ako pevač voli da peva - njemu je dovoljno i kupatilo!"
Pred kraj 1973. godine, na odsluženju vojnog roka, između ostalog kaže: "Sada mi je najvažnije da budem dobar vojnik, a za ostalo imam čitav život pred sobom!"
Ovako poređane izjave svedoče o neobuzdanosti mladog čoveka i što se više udaljavaju od 24-godišnjeg mladića i približavaju današnjem tridesetogodišnjaku - sve su manje neobuzdane, sve zrelije. Ali, to ne znači da razgovarajući s njim danas, nećete otkriti nanovo tu neku vrstu "slobodne misli", lišene straha da neće biti pravilno protumačena. To je čovek čije su ambicije usmerene ka tome da vredi, od kako postoji, i da se održi na površini u poslu u kojem, možda više nego i u jednom drugom, danas jesi, sutra nisi.
- Nekako u vreme kada sam ja počinjao, počinjao je i ovaj posao da se razvija i tu za mene nema tajni. Vremenom se mnogo toga promenilo, bio sam svedok mnogih uspona i padova, mnoge sam dočekao i ispratio, a meni je bilo dovoljno da - trajem. nikada nisam želeo da budem najbolji, najjači, najpopularniji. Od uvek sam želeo da vredim, da znam, da naučim. Danas, posle više od decenije i po pevanja, još uvek moram da učim. Mene nije zahvatila ova mašinerija vremena u ritmu koja sve uništava pred sobom, i koja nas izbaci na vrh, da bi posle nekog vremena uništila svoje delo. Najbolji dokaz za ovu tvrdnju je to što još postojim!
Istina je. neke od pesama koje je pevao ostale su u trajnom sećanju ("Obriši suze draga", "Smem li da ti kažem mila","Moja stara gitara", "Vodite me njoj") a još više od setnih akorda njegova potreba da peva o ljubavi.
- Ljubav je najdivnije osećanje koje vezuju ljude i za mene se ona nikad neće pretvoriti u frazu. Ja joj verujem jer znam da se bez nje ne može. Vera u ljubav je potrebna svakom živom biću, a meni kao senzibilnom čoveku možda i više nego drugima. U poslednje vreme sam pišem i tekstove i muziku za pesme koje pevam. Čini mi se da sam najbolje mogu da to osećanje ljubavi pretočim u pesmu...
Ako neko tolike godine ostaje veran muzici, a pritom nije lišen obdarenosti i za druge vidove umetnosti ( malo je znano da Boba Stefanović i slika) i usto ima završen fakultet ( FDU - odsek organizacije) - onda je ipak posredi velika ljubav. U toj zaljubljenosti domaća zabavna muzika drži Bobu više od deceniju i po, a za uzvrat mu jedino poklanja osećanje da je potreban.
- Najveći deo vremena posvećujem muzici, pisanju tekstova i komponovanju. Slikanje mi takođe odnosi deo slobodnih časova, uglavnom noći, jer jedino tada stižem da držim kičicu. Posle nekoliko meseci tek vidim rezultat truda uloženog u sliku, ali on nije ništa manji od onog uloženog u pesmu, i ako ona traje samo tri minuta. Imam energije za još jednog čoveka i osećam potrebu da još više radim. Ne bih želeo da se zvuči neskromno ali ja ovde ne mogu da potrošim sve moje kapacitete, da se zadovoljim time što ću se godišnji pojaviti na dva festivala i jednom televizijskom šou-u programu. Ako mi nije mesto na festivalima, na televiziji, a pevač sam - gde mi je? Godinama slušam ljude koji mi kažu "samo ti radi" i trebalo mi je vremena da shvatim neke stvari. Zato sam i prihvatio ponudu da pevam u Zapadnoj Nemačkoj...
Reč po reč i na videlo izbija nezadovoljstvo, nimalo retko kod naših interpretatora zabavne muzike, svi oni problemi koji neke od njih godinama pritiskaju. Zatvorenost pojedinih festivala koji bi trebalo da bude opštejugoslovenski, a pretvoreni su u lokalne; nerešena pitanja udruživanja koja bi trebalo da štite interesa svojih članova - a to retko čine; nebriga televizije da onima koji znaju i mogu, pruži šansu da se pokažu kao samostalni voditelji muzičko-zabavnih programa... jednostavna ljudska potreba da, ako se već bave određenim poslom, to čine u potpunosti i do kraja!
- Nikada nisam mislio na sebe i nikada se nisam štedeo. Mislim da čovek koji se bavili ovom profesijom ne sme da se štedi, u emocionalnom smislu. Kada je u pitanju duša - kod mene je ona nahranjena samo ako je puna emocija. Zato ću ja, ovako za svoje zadovoljstvo, otpevati u jeku brzog ritma jednu laganu, sentimentalnu pesmu, po cenu da ispadnem iz koloseka i onog što se traži. Te pesme tek kasnije dobijaju na kvalitetu samim tim što prerastu vreme kad su nastale i pretvore su ono što nazivamo evergrinom. Neke od mojih pesama se i danas čuju preko radija, i to me verujte, ispunjava ogromnim zadovoljstvom...
Mina Selimbegović, TV Novosti
