Boba Stefanović posle više od jedne decenije aktivnog pevanjatek sada postiže uspehe, ali ne samo kao interpretator zabavnih melodija
Svojom karakterističnom mirnoćom, na granici flegmatičnosti, Boba Stefanović bez nadmenosti, ali dovoljno samouvereno tvrdi da je dobar prorok. Još kao maloletni muzički "entuzijasta" prorekao je da će posle mode instrumentalnih "električarskih" sastava u stilu "Šedouza" pop muziku ponovo zahvatiti vokalno pevanje. Njegova predviđanja su primenjena u grupi "Zlatni dečaci" 1961. godine, a gotovo iste godine proročanstva su se obistinila kada su u liverpulskim podrumima rođeni "Bitlsi". Stefanović tvrdi, čak je spreman i da dokaže, da je pre nekoliko godina najavio odumiranje festivala zabavne muzike, i zaista, to se dobrim delom i ostvarilo. Ali , dozvolimo Bobi da sam o tome govori, i zabeležimo njegovu ispovest, motivisanu nataloženim radostima i gorčinama koje mu je donela petnaestogodišnja estradna aktivnost...
- Odakle da počnem? Pa može, eto od tih nesrećnih festivala. Oni su nam nekad rešavali uvek aktuelan problem pojavljivanja pred širom publikom. Zahvaljujući njima nekolicina nas je imala rešen problem. Sada, na žalost, festivali polako ali sigurno odumiru jer nestaje entuzijazma i interesovanja. Festivale ne treba ukidati, ali ih valja menjati. Nisu oni bili dobro iskorišćavani. Sve je rađeno nekakostihijski. Pre nekoliko godina prorekao sam javno da će uskoro festivali postati dosadni, a ne zaboravite da su tada bili u punoj snazi. Osetio sam da će dosaditi publici to izlaženje na scenu uz najavu voditelja, to pevanje bez događanja. Danas je potreban spektakl, pravi režirani šou, muzika traži i vizuelni i dramski događaj. Zbog toga sam i završio organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Želim da dam svoj udeo u stvaranju i preporodu domaće zabavne muzike. Šta preduzimam ?
Pa, znate, nemam za sada mnogo uspeha. Sve je to previše zaparloženo i umrtvljeno. Eto, verovali ili ne, već godinama tražim orkestar, tražim muzičare za grupu koja bi radila sa mnom. Bez uspeha. Svi hoće odmah da budu zvezde i da budu puni para. Ne pitaju šta treba raditi i kako će to izgledati, već odmah navaljuju da saznaju ima li para, da li će biti neko gostovanje u inostranstvu. Ako im to ne obećam, oni slegnu ramenima i nastave da piju i to za pozajmljeni novac. Naravno, ima kod nas i časnih izuzetaka kao što je Kornelije Kovač, kao što su "Bijelo dugme" "Sedmorica mladih"... Oni jedini rade profesionalno. Oni ne ulažu od danas do sutra. Nije za to potrebna neka škola. Ja sam završio Akademiju zbog toga što sam želeo da ipak imam neku diplomu u rukama, a i iz želje da nešto novo saznam. Za mene je to bila dopuna onog što sam već znao. Nisam kao većina studenata posle Akademije otišao na scenske daske već obrnuto. Sa "dasaka" sam otišao u školu. Kako radim?
Pa eto kako: godinama sa sobom nosim sve. Svoje note, svoju muziku, svoje aranžmane, svoje pesme. Već 15 godina učim ljude širom Jugoslavije da sviraju. Najčešće većinu instrumenata bolje sviram od onih koji me prate na koncertima. Zašto?
To je bar jasno. Organizatorima priredbi se više isplati da pozovu pevače, plate im honorar, a da orkestar iskrpe na licu mesta. Ti ljudi, naravno, ne znaju dobro da sviraju, ne poznaju aranžmane i zato je moja torba puna već izlizanih i masnih notnih papira. Da pređemo na veselije teme? Važi! Možemo da govorimo o mom kompozitorskom radu, o mojoj pesmi koju je na "Hit paradi" briljantno otpevala Beti Đorđević. Koliko dugo već komponujem?
Veoma dugo, ali nisam mogao da dođem do izražaja. I sada mi je nezgodno i neprijatno kada recimo Bubiši (Vojislav Simić) predajem svoje note. Verujte, imam tremu. Znate, sa Bubišom sam počeo još kao dečak. On je dirigovao orkestrom dok sam ja pevao. Bio sam mlad kao Zoran Leković. Sada mi je prilično nezgodno da mu predajem svoje note koje će dirigovati. Još ranije sam želeo da pevam svoje pesme i da ih šaljem na festivale, ali imao sam dogovor sa Acom Koraćem da se, dok radim sa njim, ne eksponiram kao kompozitor. Kada sam posle toga jednog dana izrazio želju da se ipak ogledam i kao autor, Korać nije imao ništa protiv. Naprotiv, bio je među prvima koji su me podržali. Prvi mi je čestitao na uspehu pesme "Ja te ludo volim" koju peva Beti. Tu pesmu sam i pisao za nju dok sam bio u vojsci. Ona ima taj raskošan glas za veliki raspon koji ima ta pesma. Inače imam oko trista kompozicija. Nadam se da među njima ima desetak zaista dobrih. Kako živim?
Da kažem dobro. Imam dovoljno posla i dovoljno uspeha da ne mogu da se požalim. Kako izgleda radni dan jednog pevača?
Naš život nije toliko blistav i lakiran kao što izgleda. Mi možda zarađujemo više nego ljudi drugih profesija, ali javnost ne zna koliko ponekad čekamo neki honorar za posao koji smo uradili mnogo ranije. Radni dan većine pevača ne počinje u sedam ujutru kao kod većine zaposlenih ljudi, jer mi najčešće radimo noću, a ujutru duže spavamo. Zbog zdravlja, zbog nežnih glasnih žica, treba ipak dovoljno odspavati. Dan počinje, na primer, odlaskom u grad, gde treba platiti nakupljene kazne za pogrešno parkiranje, zatim se nose odela na čišćenje ili se uzimaju sa njega. Onda neki od nas odlaze da uče jezike koji su nam potrebni zbog posla. Recimo, ja govorim pet stranih jezika. Posle toga treba odvojiti vreme za vežbanje glasa. Potrebno je biti uvek spreman jer može da iskrsne neko snimanje. Kod nas se ništa ne planira unapred. Sve dođe iznenada. Posle toga desi se da moraš da odeš do mehaničara, jer ti auto ne radi dobro. On ti kaže da ti je motor eksplodirao i uzme ti 300 hiljada starih dinara, a u stvari, samo je promenio svećice. Trudiš se da ti preostane malo vremena da pročitaš štampu, da vidiš šta govore o tvojim kolegama, o tebi. Najčešće se iznerviraš i uznemiriš, a posle toga odeš u studio da snimiš nešto što treba da ostane za ceo život. Pevaš dobro i sve ispadne dobro.
Tekst objavljen u
Radio TV Reviji
- Odakle da počnem? Pa može, eto od tih nesrećnih festivala. Oni su nam nekad rešavali uvek aktuelan problem pojavljivanja pred širom publikom. Zahvaljujući njima nekolicina nas je imala rešen problem. Sada, na žalost, festivali polako ali sigurno odumiru jer nestaje entuzijazma i interesovanja. Festivale ne treba ukidati, ali ih valja menjati. Nisu oni bili dobro iskorišćavani. Sve je rađeno nekakostihijski. Pre nekoliko godina prorekao sam javno da će uskoro festivali postati dosadni, a ne zaboravite da su tada bili u punoj snazi. Osetio sam da će dosaditi publici to izlaženje na scenu uz najavu voditelja, to pevanje bez događanja. Danas je potreban spektakl, pravi režirani šou, muzika traži i vizuelni i dramski događaj. Zbog toga sam i završio organizaciju na Fakultetu dramskih umetnosti. Želim da dam svoj udeo u stvaranju i preporodu domaće zabavne muzike. Šta preduzimam ?
U potrazi za orkestrom
Pa, znate, nemam za sada mnogo uspeha. Sve je to previše zaparloženo i umrtvljeno. Eto, verovali ili ne, već godinama tražim orkestar, tražim muzičare za grupu koja bi radila sa mnom. Bez uspeha. Svi hoće odmah da budu zvezde i da budu puni para. Ne pitaju šta treba raditi i kako će to izgledati, već odmah navaljuju da saznaju ima li para, da li će biti neko gostovanje u inostranstvu. Ako im to ne obećam, oni slegnu ramenima i nastave da piju i to za pozajmljeni novac. Naravno, ima kod nas i časnih izuzetaka kao što je Kornelije Kovač, kao što su "Bijelo dugme" "Sedmorica mladih"... Oni jedini rade profesionalno. Oni ne ulažu od danas do sutra. Nije za to potrebna neka škola. Ja sam završio Akademiju zbog toga što sam želeo da ipak imam neku diplomu u rukama, a i iz želje da nešto novo saznam. Za mene je to bila dopuna onog što sam već znao. Nisam kao većina studenata posle Akademije otišao na scenske daske već obrnuto. Sa "dasaka" sam otišao u školu. Kako radim?
Pa eto kako: godinama sa sobom nosim sve. Svoje note, svoju muziku, svoje aranžmane, svoje pesme. Već 15 godina učim ljude širom Jugoslavije da sviraju. Najčešće većinu instrumenata bolje sviram od onih koji me prate na koncertima. Zašto?
To je bar jasno. Organizatorima priredbi se više isplati da pozovu pevače, plate im honorar, a da orkestar iskrpe na licu mesta. Ti ljudi, naravno, ne znaju dobro da sviraju, ne poznaju aranžmane i zato je moja torba puna već izlizanih i masnih notnih papira. Da pređemo na veselije teme? Važi! Možemo da govorimo o mom kompozitorskom radu, o mojoj pesmi koju je na "Hit paradi" briljantno otpevala Beti Đorđević. Koliko dugo već komponujem?
Aca me molio...
Veoma dugo, ali nisam mogao da dođem do izražaja. I sada mi je nezgodno i neprijatno kada recimo Bubiši (Vojislav Simić) predajem svoje note. Verujte, imam tremu. Znate, sa Bubišom sam počeo još kao dečak. On je dirigovao orkestrom dok sam ja pevao. Bio sam mlad kao Zoran Leković. Sada mi je prilično nezgodno da mu predajem svoje note koje će dirigovati. Još ranije sam želeo da pevam svoje pesme i da ih šaljem na festivale, ali imao sam dogovor sa Acom Koraćem da se, dok radim sa njim, ne eksponiram kao kompozitor. Kada sam posle toga jednog dana izrazio želju da se ipak ogledam i kao autor, Korać nije imao ništa protiv. Naprotiv, bio je među prvima koji su me podržali. Prvi mi je čestitao na uspehu pesme "Ja te ludo volim" koju peva Beti. Tu pesmu sam i pisao za nju dok sam bio u vojsci. Ona ima taj raskošan glas za veliki raspon koji ima ta pesma. Inače imam oko trista kompozicija. Nadam se da među njima ima desetak zaista dobrih. Kako živim?
Sve dođe iznenada
Da kažem dobro. Imam dovoljno posla i dovoljno uspeha da ne mogu da se požalim. Kako izgleda radni dan jednog pevača?
Naš život nije toliko blistav i lakiran kao što izgleda. Mi možda zarađujemo više nego ljudi drugih profesija, ali javnost ne zna koliko ponekad čekamo neki honorar za posao koji smo uradili mnogo ranije. Radni dan većine pevača ne počinje u sedam ujutru kao kod većine zaposlenih ljudi, jer mi najčešće radimo noću, a ujutru duže spavamo. Zbog zdravlja, zbog nežnih glasnih žica, treba ipak dovoljno odspavati. Dan počinje, na primer, odlaskom u grad, gde treba platiti nakupljene kazne za pogrešno parkiranje, zatim se nose odela na čišćenje ili se uzimaju sa njega. Onda neki od nas odlaze da uče jezike koji su nam potrebni zbog posla. Recimo, ja govorim pet stranih jezika. Posle toga treba odvojiti vreme za vežbanje glasa. Potrebno je biti uvek spreman jer može da iskrsne neko snimanje. Kod nas se ništa ne planira unapred. Sve dođe iznenada. Posle toga desi se da moraš da odeš do mehaničara, jer ti auto ne radi dobro. On ti kaže da ti je motor eksplodirao i uzme ti 300 hiljada starih dinara, a u stvari, samo je promenio svećice. Trudiš se da ti preostane malo vremena da pročitaš štampu, da vidiš šta govore o tvojim kolegama, o tebi. Najčešće se iznerviraš i uznemiriš, a posle toga odeš u studio da snimiš nešto što treba da ostane za ceo život. Pevaš dobro i sve ispadne dobro.
Tekst objavljen u
Radio TV Reviji
Нема коментара:
Постави коментар