U TV-seriji "Ne tako davno", koja nas vraća u šezdesete godine, tada veoma popularnog pevača zabavne muzike Bobu Stefanovića igra Tihomir Arsić. Oni koji još vole Bobu, uskoro će uživati u njegovom šou-programu na televiziji.
Opšte mišljenje da bi danas, nekada popularni pevač, Boba Stefanović, "mogao da igra samo za veterane". Posle 20 godina uspešne karijere u šou-biznisu, Boba, razume se, ne misli tako. U vreme kada je počinjao, naša muzika je imala uzora uglavnom u evergrenima, u muzici koja ne prolazi. Boba je nastao da takvu muziku i stvara i izvodi tokom cele svoje karijere. Današnje vreme smatra prolaznom, lakom boljkom. Naime, siguran je da će se "dobra stara muzika" opet vratiti...
- Proveo sam veoma sportsko detinjstvo na zelenoj Čuburi iznad Slavije - priča on. - U to vreme su otvoreni veslački klubovi na Savi, zatim su bicikli počeli da ulaze u modu, a o boksu da i ne govorimo. Bilo je pitanje časti da se bavim svim pomenutim. Najviše uspeha i najkraću karijeru ostvario sam u boksu. Imao sam, možda 17 godina i skoro dva meseca sam boksovao za "Čukarički", a onda je jedan udarac direktno u nos zapečatio moju fajtersku karijeru i "preuredio" lice za sva vremena.
* U to doba je prva ploča Elvisa Prislija stigla u Beograd?
- Sećam se tačno i dana. Bile su to pesme "Plave švedske čizmice" i, čini mi se, "Zatvorski bluz". Istovremeno, neka dva strana studenta iz komšiluka doneli su ploču Harija Belafontea na kojoj je bila čuvena "Banana" danas opet popularna, ali u disko-verziji. U to doba često se mogla naći grupa mladića i devojaka kako na trotoaru kroz nečiji otvoren prozor sluša radio. Pogotovu su bili retki oni ispod čijih prozora ste mogli slušati muziku sa gramofona, a naročito stranu muziku. Jedan od njih je bio i pokojni Žućko-Radivoj Korać, moj dobar drug.
* Kako ste se vi ispod prozora ufurali na scenu?
- U to vreme je otvoren omladinski klub "Euridika"...
* Zar "Zvezdino" nije bilo najpopularnije sastajalište?
- Mislim da nije. Na "Zvezdinom" su uglavnom izbijale čuvene tuče, pa su te okolnosti i određivale profil publike. Okupili su se momci sa nitnovanim kožnim trakama oko zglobova, širokim opasačima i lancima. Bile su to tuče između "krajeva". Krstaši su ratovali sa "dorćolcima", "čuburci" sa "Sarajevskom". Ja sam već tada bio prodao dušu umetnosti i izbegavao sam pesničenja, mada mi danas nikome ne bih poželeo da me proba. Što se tiče "Euridike", tamo nisam imao slobodan ulaz jer sam bio suviše mlad. Tako sam jedno godinu dana čučao ispred rešetaka na prozoru, sve dok me Rade Kabaljero, Rade Smiljanić, član trija Saša Radojčića, nije uveo unutra. Tamo je pevala Miss Jugoslavije Eti Juvan koja je likom podsećala na Brižit Bardo, a stasom na Merilin Monro. Danas je bogato i srećno udata u Americi. Ovo vam je i kao trač. Rade me je čuo kako, uz gitaru, pevam na moru, gde sam sticajem okolnosti zamenio nekog pevača i tako stekao prvi angažman. Dakle, ušao sam prvi put u "Euridiku" i to pravo na scenu.
* Izuzimajući ono morsku iskustvo, tako ste stekli prvi pravi angažman?
- Može se tako reći. Naime, tada sam prvi put bio prinuđen da sastavim "pravi" repertoar. Onda su počeli da stižu prvi pozivi sa radio-stanica, a potom je grupa mojih drugara zajedno sa mnom osnovala "Zlatne dečake". Njihove snimke i danas čuva Radio-Beograd jer se u svetskim razmerama smatraju raritetom obrade dela iz klasične muzike "Nabuko", "Humoreska", "Labudovo jezero".
* Bilo je to u vreme kada su "Bitlsi" uveliko vitlali svetskom scenom?
- Svi mi, "Bijele strijele", "Kameleoni", "Zlatni dečaci", učili smo se na primerima "Šadouza", "Tornadosa", "Harikena". Jer su to, u stvari, bili muzičari koji su udarili temelje daljoj muzici. I dan danas na koncertima obavezno otpevam jedan blok starih stvari Fets Domina, Klifa Ričarda, Elvisa Prislija. Više volim kada mi ljudi pozivaju da im to pevam, nego kada me zovu zbog "Obriši suze draga". Iako toj pesmi mogu više da zahvalim za jugoslovensku popularnost nego svemu ostalom.
* Kada ste se domogli jugoslovenske popularnosti u današnjem smislu?
- Bio je to veliki hit "Zlatnih dečaka", "Čudna devojka". U stvari, prva naša zlatna ploča. U to doba nije bilo još honorara, svi smo radili iz entuzijazma. To je ostavilo velikog traga na mene i dan-danas, tako da novac ne igra nikakvu ulogu u mom bavljenju muzikom. Ko je počeo bez novca da se bavi muzikom tako obično i završi.
* Kad se pojavila prva "lova"?
- Pojavila se u Domu omladine gde sam pevao za platu od 2.000 dinara. Bilo je to recimo 1966. godine i moja majka nije mogla da veruje da zarađujem.
* Kada su se "Zlatni dečaci" razišli i kako ste počeli samostalnu karijeru?
- Razišli smo se kada je došlo vreme da fakultet. Ja sam se upisao na Akademiju, ali pošto nisam uspeo da me prime na odseku za režiju, završio sam organizaciju.
* Šta je tad bilo u modi?
- Pa, posle lanaca i kaiševa, a bilo je i farbanje kose, glavni frajer je obavezno morao da ima "vespu" ili barem nekakav motor. Bilo ih je malo u gradu i bili su veoma popularni. Pošto sam poznavao neke ljude, mogao sam tu i tamo da "obrnem" krug. Prava sreća osmehnula se svima nama kada je beogradski SUP rashodovao svoje BMW-e. Gledam danas ove nove klince sa japanskim mašinama pa nešto mislim: još bih ja umeo da oborim "Hondu" u krivini.
* Da li je pevački uspeh u to vreme podrazumevao i velike turneje u današnjem smislu?
- Nije baš bilo kao danas. Prvo, putovanja nisu bila baš tako laka, mada se sećam da smo mi u Skoplju pevali pred oko 4.000 ljudi. I za današnje prilike to je veoma lep broj. Ja sam tada imao dugačku kosu, svirao sam bas gitaru i prvi put sam sa scene video šta znači masovna histerija.
* U međuvremenu ste naučili da svirate još neke instrumente. Da i ne pominjemo to što ste se bavili slikarstvom, crtanjem stripova i aranžiranjem tuđe muzike.
- Pazite, ja sam samouk, ali sam vremenom naučio da uskačem umesto bilo kog ko bi slučajno odsustvovao iz orkestra. Što znači da danas svira sedam instrumenata. Verovatno to dobro radim jer mi je prihvatila publika širom sveta. Između ostalog jedan sam od retkih koji su potvrdu za svoj kvalitet dobili i na američkim scenama i to ne pevajući našim iseljenicima. Što se tiče slikarstva to je stara priča. Oduvek sam ga voleo. Sada ću, verovatno, da objavim jedan naučno-fantastični strip koji sam nedavno završio.
* Nedavno ste se oglasili u ponoćnom programu jedne beogradske stanice, uživo ste svirali gitaru, usnu harmoniku i pevali. Malo današnjih pevača to može...
- E to je tačno. Zbog toga na Zapadu imam problem kada snimam ploče. Ljudi ne veruju da meni treba samo onoliko vremena koliko traje numera. Inače, svojevremeno u Sovjetskom Savezu pred pet hiljada gledalaca, pošto je nestalo struje, upalio sam sveću i nastavio koncert uz akustičnu gitaru. Ne kažem da sam Šaljapin i da bih porazbijao kristalne lustere u odeskoj operi, ali voleo bih da vidim nekog od današnjih momaka da to proba. Ljudi su navikli da snimaju ploču po godinu dana, a taj posao ja uradim za sat. Onda bezobrazno izađem iz studija i otputujem.
* Koji su najvažniji događaji u vašoj karijeri?
- Evo: do sada sam imao desetak-dvanaest nagrada na raznim festivalima, ali će mnogo više govoriti naslovi pesama, kojih se ljudi, verovatno još sećaju. "Bolno srce plače", "Čuvaj se vatre moga srca", "Obriši suze draga", "Ruže", "Svako mora imat nekog", "Ona, ona, ona", "Vodite me njoj"... Mislim da sam imao negde pedeset, šezdeset pesama. Nakon svega toga, dogodilo se čudna stvar. Ja sam ostao isti uprkos mom internacionalnom iskustvu, pobedio sam na tri međunarodna festivala i danas kada bi bilo normalno da napravim jedan solistički koncert u Sava Centru, ja to ne mogu jer bi mi za to trebalo oko 250 miliona.
* A kako to uspeva ljudima koji su do juče bili nepoznati?
- Ne želim da generalizujem, ali nije tajna da našom zemljom u tom pogledu vlada mito. To se najbolje vidi na estradi. Počeo sam kao entuzijasta, u međuvremenu postao sam profesionalac, i to ispekao na internacionalnom planu, ali ipak neću ući u to kolo i nikad neću nikome ponuditi pare. Ne radi se o tome da sam ja nekakav genije. Ja, čak, ne znam da li će moja muzika živeti narednih deset godina, ali se radi o tome da sam oduvek radio pošteno, pravio kvalitetnu muziku... Međutim, kolo se okrenulo ne samo kod nas nego i u svetu. Danas je novac postao pokretač svega. Ja ću, ipak, sačekati da se kolo okrene.
Članak objavljen u "Radio TV Reviji" 1983.
Нема коментара:
Постави коментар