Boba Stefanović - umetnik pred stalnim ispitom

Danas ni najpoznatijem pevaču nije dovoljno da se pojavi sam na sceni; organizatori traže lepe devojke. Tako je Boba Stefanović osnovao svoju novu grupu 

Boba i "Bobete"

Možda je zatišje na beogradskoj zabavno-muzičkoj sceni najsažetije objasnila Nada Knežević, kad je rekla:

- Danas je nekako sramota samo pevati!
Talasi - svejedno da li narodnjački, rokerski ili samo lažno erotski - odgurnuli su mnoga poznata imena "srednje generacije" nekud u zaborav, prekidan tek tu i tamo ponekom stidljivom pločom, ambicioznim i neposećenim koncertom ili turnejom po Sovjetskom Savezu, za većinu onih koji se i danas uzdaju u lep glas i pametno pevanje - osnovni izvor prihoda.
- Dajte ženske! - rekli su organizatori turneja i koncerata, dakle, oni koji ovoj nedovoljno priznatoj i ne baš cenjenoj profesiji obezbeđuju posao. I - šta se dogodilo? Jedni su uzmakli ne krijući gorčinu što im se nada da je još nekom stalo do lepog pevanja neopozivo izjalovila; drugi su rešili da se bore, pa su našli "ženske". Mišo Kovač krenuo je na turneju Jadranom u pratnji "Lokica". Kako ni te "Lokice" ne mogu baš svuda da stignu, našlo se posla i za manje vešte, često jedva priučene balerine: nek' se peva, nek' se igra, ne pitamo šta košta! Kakvog li apsurda; ne tako davno, ni najpopularnijem pevaču nisu dozvoljavali igračice, to povećava troškove, ko to da plati; danas će i onog sa najzvučnijim imenom organizatori ledeno upitati: gde su vam balerine?

Zlatni dečak i Bobete

U novonastaloj situaciji, beogradski muzičar Boba Stefanović povukao je dobro smišljen potez: Boba i Bobete! On i dve devojke, Marina i Mira, to je sad nova grupa, recimo Bobino jato, spremno da se vine kao Mirzino jato, po mogućnosti na - srebrnim krilima i sa bijelim dugmetom na reveru - za sreću. Da li će "Boba i Bobete" postati "permanentan broj" pokazaće bliska budućnost ( prva ploča je tu, kao i beogradska premijera solističkog koncerta s kojom je, u nešto skraćenoj verziji, Stefanović krenuo na jugoslovensku turneju. Za sada je jasno samo toliko da je Boba s Bobetama imao razrađen plan.

- Ideju o privlačnim devojkama koje igraju i pevaju kao pratnja pevaču nametnuli su "Nedeljno popodne" i slični TV programi - smatra Stefanović.

- Svi su pohrlili tim putem, uvereni da će njime najbrže stići do cilja. Rešen da se i sam prilagodim novom talasu, učinio sam sve da nađem dve devojke koje će sem scenske atraktivnosti, imati stvarnog dara za igru i pesmu. Hteo sam da u grupi budemo ravnopravni, a ne samo Boba i njegov dekor. Na audiciji je bilo pedeset devojaka, u uži izbor ušlo ih je deset, na kraju su ostale Marina i Mira - odskora Bobete. Pre nego što smo izašli pred publiku, krajem maja u beogradskom Domu sindikata, vežbali smo mesecima: s muzičkim pedagogom, kostimografom, rediteljem. Učinio sam šta sam mogao...

Stefanović je prvi put stao pred mikrofon pre petnaest godina, kao gitarista, a kasnije i pevač, tada popularnih "Zlatnih dečaka". Pesma "Čudna devojka" i danas se čuje u radio-programima. Bila je to prva faza Stefanovićeve karijere. Kasnije ih je bilo još pet, onih važnijih: Aleksandar Korać i vreme festivalskih šlagera ( "Obriši suze, draga" ); Boba i Džezbal ( tako se u to vreme zvala igračka grupa Lokice Stefanović, ali za sve to, za pevača koji igra i igračice koje pevaju, još je bilo - rano ); Boba u grupi "One i oni", zajedno sa Daliborkom Stojšić, Lidijom Kodrič i Minjom Subotom ( domaća, doduše nešto manja i tanja verzija, kasnije popularnih "ABBA"); Stefan Boba kao zvezda nemačkog "Polidora" i najzad - Boba i Bobete.
Pored srednje muzičke i srednje likovne škole, Stefanović je među retkim, ako ne i jedini pevač sa završenim "nemuzičkim" fakultetom, diplomirao je na odseku organizacije Akademije za pozorište, film, radio i televiziju i, uz sve ostalo, trenutno za svoj fakultet radi elaborat "Domaća estrada, od postanka do danas" koji treba da posluži kao neka vrsta učila, s obzirom da u toj oblasti drugog - nema.

Svima se žuri

A neorganizovanost u domaćoj estradi takvog je tipa da ni diploma organizacije ne pomaže mnogo!

- Ako bih se osvrnuo i pogledao gde sam i šta sam sigurno bih morao da se pomirim sa činjenicom da ne zauzimam mesto koje sam, po iskustvu, znanju i glasu zaslužio - kaže Boba. Onaj ko želi da radi temeljito, neizostavno gubi trku u kojoj svi bezglavo jure prema cilju. A cilj je u većini slučajeva ploča, makar i jedna jedina, ali ploča. Treba zatim prigrabiti novac: što brže, odmah, ko ima još vremena za učenje. Profesija je nesigurna, ukusi se menjaju, situacija na tržištu takva da više niko ne zna šta "prolazi": jednostavno, dogodi se ili se - ne dogodi. Presudnu reč često ima - slučaj.

Studija su danas tako opremljena, a tehnika je dostigla takav nivo da i najtanji glasić doživljava svojih pet minuta na izvanrednom snimku. To onda postaje malo čudo, pa se radio voditelji nadmeću ko će češće da ga emituje. I - eto hita preko noći. Solidan snimak solidnog pevača malo koga uzbuđuje; šta taj hoće, dokle misli da nas davi? Poznato je da se Frenk Sinatra u Americi izborio da u uglednim koncertnim i TV programima niko ne sme da peva na plejbek: ko ume - ume; ko ne ume - neka traži drugi posao. Kada bi se na našoj televiziji zabranilo pevanje na plejbek, spala bi knjiga na dva slova.

Umesto da se nametne, Boba čeka poziv. Umesto da se uključi u trku, on smišlja i planira. Muzička razočarenja leči - slikanjem. Uzor mu je, ne neki od "crnih" glasova od kojih je godinama učio već - Leonardo da Vinči. Njegov "Traktat o slikarstvu" zna, tako reći, napamet. U Bobinom stanu rađaju se platna. Pravac: realizam, ono što se najsporije rađa i pri čemu dominira crtež. Želja ( na putu ostvarenja): prva samostalna izložba u hotelu "Jugoslavija" na kojoj bi Boba istovremeno predstavio i svoju novu muziku.

- Ja još maštam da bi se moglo napraviti nešto lepo, originalno i novo - kaže. - Međutim, potrebno je više od rada i dobre volje. Salvador Dali je veliki slikar, a godinama ne odustaje od ludorija kako bi ostao u žiži interesovanja. A zatim, i sreća mora da te posluži, sve mora da se odigra u pravom trenutku. Oliver Dragojević jeste sjajan pevač, ali "dogodio" se tek onog časa kad se u našoj muzici osetila potreba za mediteranskim zvukom i takvim jednim glasom. Čoliću je teren bio pripremljen; godinama prikupljane mrvice šou-biznisa on je objedinio u pravom času i - upalilo je. Ima pevača čije glasovne vrednosti zaslužuju svetsku slavu, a ne "upali" im nikad. Ja tokom svih ovih godina nisam gubio nadu da će se nešto, najzad, dogoditi. Uložio sam dosta u "Bobu i Bobete", pa se sa svojim poznatim optimizmom nadam najboljem.
A ako Bobi i to, i sve ostalo propadne, jer kakvo je estradno vreme došlo, više se ništa ne zna, preostaje mu da napiše, verovatno zanimljiv traktat: "Šta se događa kad neko u zabavnu muziku pokuša da unese - mozak".



Tekst objavljen u "Ilustrovanoj Politici"