Boba

Počeo je da se bavi muzikom u četrnaestoj godini sa grupom vršnjaka i školskih drugova, koja je bila poznata i omiljena šezdesetih godina pod imenom "Zlatni dečaci". Bio je to jedan od prvih instrumentalno-vokalnih sastava kod nas. Sve je počelo kao mladalačko oduševljenje, da bi postalo profesija.
Boba Stefanović, rođen, školovan i odrastao u Beogradu, sa fakultetskom diplomom u džepu, ostao je veran prvoj, mladalačkoj ljubavi - muzici. Možda nije mogao da zaboravi svoje muke sa kontrabasom, sa kojim je odmeravao snagu kao dečačić, manji od svog glomaznog instrumenta.


- Kontrabas sam već zaboravio, ali je, možda, ostalo u meni da vibrira ono tamno zvučanje njegovih struna, koje sam kasnije potražio u sopstvenom glasu. Sa glasom sam dosta eksperimentisao, postavljao mu velike zahteve, recimo: da nadjačam Toma Džonsa, svojevremeno... Mladost, ludost - smeši se.

Bilo je traganja i lutanja. Bio je tako jedan lep period u kvartetu "One i oni": dve lepe devojke - Lidija Kodrič i Daliborka Stojšić, njih dvojica - Minja Subota i Boba Stefanović. Turneje, šou programi, emisije na televiziji... Pa onda - razlaz. Malo tugovanja, malo vajkanja i nagađanja: zašto? Razlog je bio jednostavan: nemirni Bobin duh, izazovi, želja da čovek potpuno sam dosegne ili ispusti zreli plod uspeha.
Onda dolazi vreme nejednake sreće, pojavljivanje i gubljenje, gostovanja i snimanja ploča u svetu. Mladić za koga su mnogi skloni da kažu da je u poslovima pomalo razbarušen, a prema uspehu prilično nonšalantan, često se zatvara u noćni mir, pa u note slaže svoje ljubavi i tuge - kao da je umoran od buke i bleska estrade. Tako su nastale mnoge lepe pesme, a on stekao onaj rogobatni naziv "kantautor", što znači da komponuje muziku i piše reči za svoj glas i dušu.

- Ove druge, naročito! Ako išta u čoveku i sebi volim, to je sposobnost da se voli. Ljubavi su posvećene sve moje pesme: to su ljubav prema majci, ženi, prijateljima, zemlji, svemu...

Ispričao nam je, ne pominjući imena, da je neki veoma popularan pevač jednom dobio batine od svoga menadžera, iza scene ispred koje je bilo 2.000 gledalaca. Taj menadžer, poznato je, veoma je spretan, ali - naprasit. E, od takvih i sličnih iskustava Boba Stefanović se "spasava" svojom diplomom. On je, naime, završio odsek organizacije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Koliko mu to u poslu pomaže?

- Mi smo tamo mnogo učili o pozorištu i estradi, kulturi, umetnosti, muzici... Ta znanja nisam još dovoljno iskoristio. Ipak mi pomažu da budem svoj sopstveni producent. Sa grupom "Singidunum", članovima orkestra i tri lepe, mlade i darovite devojke putujem po zemlji. Ljudi nas, čini mi se, primaju sa ljubavlju. A evo, ovih dana, tačnije 29.maja održaću i moj prvi solistički koncert u beogradskoj dvorani Doma sindikata. Biće to opet jedno veče pesama o ljubavi i za ljubav. Ne mogu mimo svoga srca. Neke će publika prepoznati: "Obriši suze, draga", "Ona, ona, ona", "Čuvaj se vatre moga srca", ... Neke pesme, neke uspomene. Biće i novih.

Šta bi želeo, čemu se još nada Boba Stefanović?

- Da istrajem, da potrajem, da imam vremena za sanjarenja uz klavir, za prijatelje, za slikanje koje mi, verujte, nije samo "hobi". Kakva reč! Slika i pesma za mene se katkad stapaju, prožimaju. Pokušavam da slikam precizno, realistički, da se zna šta je. Pohađao sam svojevremeno i slikarsku školu u Šumatovačkoj ulici. Volim drevne, klasične teme, svetlost, lepotu. Mislim da ću u septembru prirediti i izložbu u hotelu "Jugoslavija". Ali, za to treba vremena. Hteo bih da naslikam 60 velikih platna da bih izabrao najbolje. Slike nikad ne prodajem. Ponekad ih poklanjam, ali teško, s mukom se od njih odvajam.